Tada sam prvi put primetio nesto iracionalno. Po skolskim klupama, po zidovima gradova, po seoskim tarabama vidjam sve cesce ispisanu rec Mance. Mnogo cesce nego Partizan ili Grobari. Mnogi navijaci sticu nadimak Mance tako da smo dosli u grotesknu situaciju da kada na utakmici viknete prezime vecito nasmejanog centarfora, okrece se desetine navijca. U Novom Sadu i danas kada pitate "Znas li Mancea"? dobijate odgovor "Kojeg"?.

A onda 04. juna 1983 godine, na nas stadion dosla je Zvezda. Bili smo naostreni kao nikada, jurili smo cigane po celom gradu. Na jugu otetih crveno belih znamenja skoro kao i na njihovoj tribini. A taj ratnicki filing imali su i igraci pa tako svi cigani ovog sveta zaobilaze ovaj datum kao da nikada nije ni postojao. A jeste! Jedan od najlepsih vidjenih voleja u istoriji fudbala zaustavlja precka. Crno beli bombarder u 35. minutu ponovo gada u precku a u nastavku akcije Varga donosi prednost 1:0, sto je bio rezultat i poluvremena. Pauza vazi samo za igrace, pesma razularenog Juga ledi krv a zilama. U nastavku nam Korolija ne svira cist penal ali na to smo vec navikli, tada nas niko nije mogao zaustaviti. Posle precke trese se i mreza - Mance, Mance, Mance... Cigani smanjuju na 2:1, all razigrani Zemunac nadmudruje Stojanovica i klizi na kolenima ka Jugu. Na kraju 3:2 i sampionski pehar moze da se puni sampanjcem.

Idol je roden, legenda zivi. Posle dugog vremena Partizan ima "devetku" za ponos, razbijaca svih bunkera i defanziva modernog fudbala. Sledeca sezona nije bila tako uspesna. Bill smo drugi a nakon poslednjeg kola protiv Zeljeznicara u Beogradu (0-1), Grobari ulaze a prostorije kluba i pevaju. Igraci su sa nama, Mance okrece turu pica, peva se "i kada ne budes prvi ti...", Grobari luduju.

U kupu UEFA, te 1984. godine Dragan Mance nam je priredio jos jednu caroliju. U Londonu, protiv QPR postigao je gol o kome se jos i danas prica. Izgubili smo 6-2, a u revansu ih razneli 4-0 i prosli u drugo kolo. Ako se po necemu pamte ove utakmice to je navijanje i pomenuti gol, koji je verovatno najlepsl gol a istoriji FK Partizan. Manceovi projektili su se redjali kao na traci, a Mancea su svuda pratili poklici Grobara. Veza navijaca i njihovog bozanstva protivnika je dovodila do ocajanja.

Partizan nije imao tim za vrhunska dostignuca, pa tako ni Mance nije osetio slavu najvecih fudbalskih velicina ali je u nasim okvirima bio ubedljivo najbolji centarfor. Ono sto je njega izdvajalo od drugih fudbalera bila je njegova pojava, delovao je kulturnije, oblacio se moderno, nije slusao narodnjake (voleo je Dire Straits i Rod Stewarta) i jednostavno odudarao od slike prosecnog fudbalera.

3. septembra 1985. - sok! U saobracajnoj nesreci, a svojoj 23. godini gine centarfor Partizana Dragan Mance na novosadskom putu prema Beogradu. Vest sam cuo na tv-u, setao po kraju oko sat vremena i plakao kao male dete. Telefon je zvonio celo vece, ali nisam mogao da se javljam. Prvu narednu utakmicu smo trebali da igramo u Niksicu pred TV kamerama vec 5. septembra ali je zbog tragicnog dogadaja mec odlozen. U nedelju 08.09. a Beograd je dolazila Pristina ciji celnici nisu imali razumevanja za nasu nesrecu i nisu hteli da odloze tekmu. Misli da je to bilo najpotresnije vece navijaca Partizana, minut cutanja je bio propracen sarpatom na Jugu. Pesme koje su bile spevane za tih pet teskih dana, pevane su nonstop.

Skandiranje "igrajte za Dragana" jos je vise onespokojilo igrace koji se nisu najbolje snasli pod velikim psiholoskim pritiskom. Kontre Vokrija i Batrovica i povici Siptara sa severa razgnevili su Jug koji je poceo da ih vredja. U poslednjem minutu Radanovic daje gol, prekriva lice sakama, svi smo euforicni. Kao da je sam Bog pisao scenario, jeziva mesavina razlicitih osecanja preplavila je stadion JNA- tuga, radost, inat, ocaj, totalno ludilo nas vode kod igraca i rukovodstva kluba gde se sa suzama u ocima nastavlja pevanje u slavu pokojnog Dragana Mancea.

Godine prolaze, na onaj svet se odlazi i po redu i preko reda. Keva me i danas prekoreva recima: " Sine umirali su ti i dede i babe i tetke i strine i ovi i oni ali suzu nisi pustio, a kada je poginuo onaj Mance nisi mogao da govoris. Ne umem to da objasnim ni njoj ni sebi. I danas mi pred ocima prolaze trenuci koji me vezuju za njega - momenat kada lopta ulazi u gol, onaj kratkotrajan muk stadiona pred eksploziju odusevljenja, njegov trk i klizanje prema vernom jugu. Nisam siguran da sam dozivljavao lepse trenutke. Slava mu.

Zeljko Tomic