Gnusna ciganska propaganda

Iako je premijera gnusne propagande odrađena pre godinu dana,  niko u klubu se nije do sada oglasio i  demantovao laži. To su danas  uraditi navijači Partizana.

’Bićemo prvaci sveta’’. Film čije su projekcije u bioskopskim salama navijači Partizana napuštali već posle pola sata.

U poslednje vreme imamo priliku da pratimo i seriju, koja kao i film obiluje neistinama, izmišljenim događajima i proizvoljnim tvrdnjama. Uostalom, šta se drugo moglo očekivati od okorelih ciganštura Nebojše Romčevića i “Ona voli Zvezdu” Gordana Mihića. O Darku Bajiću, najčuvenijem Partizanovcu, na papiru, nema potrebe posebno pisati.

Istina je ipak drugačija od viđenog u ovom projektu i ne treba je prećutati.

U filmu gledamo utakmicu državnog prvenstva iz 1949. godine, posle koje vojne vlasti teraju Nikolića i Šapera da pređu u Partizan. Inače to je i prvi prvenstveni večiti derbi, odigran 25. juna 1949. godine. Pre toga su se prvenstva igrala po turnirskom sistemu.

O kakvoj ciganskoj propagandi se radi najbolje govore sledeče ćinjenice:

Aleksandar Nikolić nije prešao u Partizan posle te utakmice! Profesor Nikolić je u prvoj posleratnoj sezoni državnog prvenstva igrao za Partizan a onda je već sledeće sezone iz Partizana prešao u Crvenu zvezdu i više se nikada nije vratio u Partizan! Pre te prve sezone, u julu 1945. (znači pre nego što je osnovan Partizan) odigrano je nezvanično državno prvenstvo u Subotici. Nikolić je bio član ekipe Jugoslovenske armije koja je u finalu pobedila ekipu Srbije (u kojoj su igrali igrači Crvene zvezde) rezultatom 21:16.

Sličan slučaj je i sa Radomirom Šaperom koji u filmu, posle te utakmice prelazi u Partizan. Ponovo se radi o neistini. Šaper je u Partizanu igrao od 1946. do 1953. godine. Ni u jednoj jedinoj, zvaničnoj sezoni, Šaper nije igrao za Zvezdu! Kojim silama je ekipi filma uspelo da Šapera 1949. pošalju u Zvezdu pa ga onda nateraju u Partizan pitanje je za eksperta Romčevića.

Posebna prica je Bora Stanković. Srceparajući je prizor kada Bora na poluvremenu utakmice odlučuje da ipak zaigra u svojoj Zvezdi. Međutim, postoji samo jedna sitnica – za vreme tog finala Bora je igrao za beogradski Železničar! Čovek je godinu i po dana ranije iz Zvezde prešao u Železničar i nema nikakve veze sa tom utakmicom. Propaganda ide toliko daleko da Stankovića prestavljaju kao igrača koji iz ideoloških razloga nije želeo da igra, a on je za Zvezdu nastupao još na prvom državnom prvenstvu 1946.godine.

Poentu cele propagande nije teško razumeti. Potrebno je još jednom Zvezdu predstaviti kao narodni otpor vlasti, kao nešto što se bori i pobeđuje antinarodno zlo u vidu Partizana.

U tom cilju idu i sledeće replike. Posle utakmice finala zvezdina omladina slavi titulu a onda poručnik JNA dolazi i uručuje poziv igračima da prelaze u Partizan (već smo pokazali o kakvoj se laži radi!). Sledi melodramatični prizor, poručnik galami: ‘’Pustićemo neku zvezdu da se zajebava sa vojnim klubom!’’ Omladina je zabezeknuta, pita se kako je to moguće, kakva su to vremena. U poluvremenu utakmice nailazimo na jos jedan nadahnut govor: “ Iza njih stoji država a iza nas niko. Mi smo Zvezda.”

A kakvo je to zapravo vreme bilo? Bilo je takvo da je ta Zvezda 10 godina vladala našom košarkom i dovodila najbolje igrače. Rekoše u seriji da nisu imali ni za patike, ni za odela. Čak ni za hranu. Ali su zato doveli ni manje ni više nego osnivača KK Zadar i jednu od najvećih legendi hrvatske košarke Tulia Roklicera. U isto vreme doveli su i najboljeg vojvođanskog košarkaša Ladislava Demšara. Doveden je odmah posle državnog prvenstva na kojem je Demšar kao član svog Edjsega bio ubedljivo najbolji strelac prvenstva. Postavlja se pitanje kako je moguće da četvorica reakcionarnih momaka koji nisu imali šta da jedu, dovode najbolje jugoslovenske igrače.

Nasuprot njima, u tom Partizanu “iza kojeg je stajala država i koji su imali za obuću i odeću” igrali su: Kostić, Stojičević, Jovanović (koji je bio i odbojkaš Partizana), Kovačević (koji je bio i hokejaš Partizana), Miladinović, Marjanović, Muncan, Arnerić (otac Nede Arnerić), kasnije je doveden i Loci iz Zrenjanina.

U filmu i seriji glavne protagoniste nazivaju buržujčićima, beogradskim mangupima (od njih četvorice samo je jedan rođeni Beograđanin!) koji mrze vlast, komunizam i koji su se okupili spontano pa krenuli da prave teren. Spontano ipak nisu jer su od gradskog komiteta SKOJ-a zajedno sa odbojkaškom sekcijom dobili zgradu i devastirane terene predratnog bob kluba na Malom Kalemegdanu.

Jel znate ko im je obnovio terene? U filmu kažu Nebojša, onaj Tirke i ostale devojčice i dečaci. E pa neće biti. Terene im je pravila građevinska firma Komgrap (osnovana iste 1945.godine od strane komunističkog režima. Pun naziv je bio Komunalno građevinsko preduzeće grada Beograda-Komgrap).

Naravno da ovo u filmu i u seriji nećete videti. Kao što nećete videti ni Batu Aksentijevića koji je bio alfa i omega Zvezde tih godina. Nećete videti ni celu udbašku ekipu oko njih. Možete jedino videti toliko puta upotrebljenu matricu: reakcionarna omladina, prikriveni ravnogorci koji se sami bore protiv države i sistema.

Dobro poznata propaganda, koja može da prođe samo u lobotomiranoj i krezuboj Srbiji! Svi smo mi pomalo sektaši, pardon, zvezdaši, jel da.

Marš stoko!