Paradoks Partizan

Kada momci, koji u proseku imaju 19,5 godina, pobede najbolju ekipu na Starom kontinentu, pa makar to bilo i u Regionalnoj ligi (Partizan – Jug 16:14), onda to nije samo priča o nekom novom trijumfu crno-belih, već zapravo početak priče o sunovratu jednog sporta na klupskom nivou.

Dakle, Partizanova deca, koja zajedno imaju manje medalja nego što su ih u karijeri osvojili “Dubrovčani” Felipe Perone Roča i Havijer Garsija, pokazala su da ni nedostatak mazuta, ni hladna voda, neplaćeni računi, plenidbe, simbolična plata, ako je uopšte ime, nisu prepreka da se potopi ekipa koja je prošle godine osvojila sve što je mogla da osvoji: Ligu šampiona, Superkup Evrope, prvenstvo i kup Hrvatske, te Regionalnu ligu. Bio je to tek drugi poraz ove sezone Maria Jokovića, Paula Obradovića i drugova, a imate samo jednom pravo da pogađate od koga su izgubili prvi put. Upravo tako, od premoćnog Pro Reka.

Cinici bi sada mogli da kažu: „Pa, ko još igra vaterpolo..“ ili „i ćorava koka kljucne zrno“, ali Partizanova deca su zapravo dokazala da su napravljena od šampionskog materijala i da ovaj sport ne bi smeo da se svake sezone susreće sa propadanjem jednog sportskog kolektova bez obzira da li je u pitanju Bečej, Radnički iz Kragujevca, Crvena zvezda ili možda koliko već sutra Partizan.

Zato se pobeda Partizana nad Jugom gotovo savršeno uklapa u čuvenu priču o „fenomenu Srbija“. Jer upravo ona najslikovitije opisuje koliko nisko možemo da padnemo. Dakle: „…Srbija je zemlja gde žive najlepše žene, a natalitet opada. Gde svi igraju fudbal, a pobeđuju u vaterpolu, košarci i tenisu. Gde su najbogatiji oni koji nikada nisu radili. Gde se svako svakome smeška, a niko nikome ne želi dobro. Gde nisi normalan, ako ne poludiš…“. I „gde golobrada deca pobede šampiona Evrope“, „gde se jednog dana klub gasi, a drugog dana bude bolji od najboljeg“ .

Opširnije na B92…