Stefan nevin trune u zatvoru!

„Stefan Veličković (22), jedan od ‚ubica‘ Brisa Tatona, veseo je, dobroćudan i inteligentan mladić, uspešni student ekonomije, voli da čita Dostojevskog i Selindžera, izlaske i devojke i ono što je najbitnije – nevin je“, kroz suze priča njegova majka Vera, dodajući da je njen sin osuđen na 12 godina robije uprkos dokazu da mu je u vreme zločina policajac naplaćivao kaznu za nepropisno parkiranje!

 – Tog dana, kada se ceo naš život preokrenuo i koji nikad neću zaboraviti, Stefan se vratio sa fakulteta, istuširao i rekao da ide do Terazijske česme da kupi karte za utakmicu. U povratku, pored svog automobila zatekao je policijskog službenika koji je pisao kaznu zbog nepropisnog parkiranja. Vrlo je važno istaći da je vreme koje piše u zapisniku 17.39, dakle minut pre nego što se desio taj gnusan zločin, koji svi mi, računajući i Stefana, osuđujemo – započinje priču Stefanova majka Vera.

– Policajac je pred istražnim sudijom izjavio da je zapisnik pisao tri do pet minuta i da je video da se posle toga Stefan zadržao još koji trenutak. S obzirom na to da se sve ono sa Tatonom odigralo za samo pola minuta, jasno je da Stefan nije mogao u tome da učestvuje! Pored toga, mog sina ne tereti nijedan od osumnjičenih niti ijedan od svedoka! Video-snimci ga ne identifikuju, a ne postoji nijedan biološki ili materijalni dokaz njegovog prisustvovanja tom događaju – dodaje ona. Vera i dalje ne može da poveruje da im se sve ovo desilo.

– Dan posle incidenta sa navijačem Tuluza, u ranim jutarnjim časovima, žandarmi su upali u stan i uhapsili našeg sina. Od tog trenutka, tragedija porodice Taton postala je i naša tragedija! Stefan je sedam meseci proveo u samici. Moj život se raspao. Mnogo je tužno kada vidite da vaše dete pati, a ne možete da ga zagrlite zbog stakla koje se nalazi između vas. Tek posle godinu i po, mogla sam da ga dodirnem – duboko potresena priča Veličkovićeva, koja je morala da traži specijalnu dozvolu da mu donosi posteljinu, ručak, radio i knjige. 

– Tokom prvih nekoliko susreta samo smo plakali. S obzirom na to da je toliko mlad, Stefan se dobro drži. U početku je bio uplašen, besan, razočaran, sada se smirio. Govori nam da budemo jaki jer kada vidi da patimo, njemu je još teže. Trenutno, ćeliju deli sa sedmoricom cimera. Teši me da mu nije toliko strašno – radi vežbe, igra remi i za 15 dana pročita četiri knjige. Mnogo nam nedostaje. Svojom veselošću, smislom za humorom i energijom činio nam je život lepšim – priča Vera, koja poručuje da nikada neće odustati od borbe za svoje dete i pravdu.
– Nikada nisam imala dilemu da počinioci ovako gnusnog zločina treba da budu kažnjeni najstrožim kaznama, ali ne mogu da idu lakšom linijom i optuže bilo koga. Moje dete je nevino – zaključuje Vera. 

Jedina uteha pisma iz zatvora

Jedna od retkih uteha koje Stefan ima u zatvoru je pisanje pisama svojim najmilijima. Majka Vera objašnjava da, s obzirom na to da samo dva puta mesečno ima pravo na posetu od po pola sata, ta pisma su joj od neprocenjive vrednosti. U poslednjem pismu, napisanom nakon izricanja presude kojom je osuđen na 12 godina zatvora, iako razočaran, Stefan se trudi da bude hrabar.
„… Kada su me osudili, kada je pročitala presudu, znao sam da sve to treba da podnesem hrabro i dostojanstveno, savest mi je čista, mirno spavam i nemam čega da se stidim. Mislio sam samo na vas, da ne klonete, da ostanete jaki i uz mene, da me ne zaboravite. Pravde u ovoj državi nema i ne verujem da će je biti, da se ne zavaravamo… Jedino što mi je ostalo ste vi i istina. Sigurno će pokušati da vas ignorišu, da vam ne daju prava glasa, da sve ovo zataškaju i da narod zaboravi… Ali, mama, ovo je nešto što nikome, ni najgorem dušmaninu, ne bih poželeo“.

 Apeli vladi i ombudsmanu

Bris Taton napadnut je u centru Beograda 17. septembra 2009. nakon čega je pao sa stepenica i usled povreda 12 dana kasnije preminuo. Stefan Veličković uhapšen je 19. septembra iste godine i od tada do izricanja presude bio je u pritvoru. Njegovi roditelji su 20. jula 2010. uputili Vladi Srbije molbu da se preispita pravna utemeljenost optužnice, ali odgovor nisu dobili.
Godinu dana posle Tatonove smrti uputili su pismo njegovim roditeljima u kome su apelovali na njih da reaguju da se nađu pravi krivci, a 10. februara 2011. pisali su i ombudsmanu Saši Jankoviću, ni ovde odgovora nije bilo.

 R. Kantar

(www.alo.rs)